Glavom kroz zid

I u ovom broju nastavljam svoju zamisao da sve do parlamentarnih izbora 21. januara, pronađem i u svakom od ovih uvodnika objavim po jednu pesmu za koju mislim da nosi neku poruku za nas koji živimo u Srbiji. Da polako i uporno (raz)otkrivam snagu poezije.

Kao što sam i u prethodnim brojevima “Pečata” pisao, žao mi je što snaga poezije nije veća, što njen uticaj nije jači… Jer, u dobroj, pravoj pesmi, pesmi koja pogđaa srž, skriven je - ili se jasno vidi - odgovor na svako pitanje… Mislim da naš čovek to ne zna i prezire poeziju…

Ali, šta reći - što već neko nije u nekoj pesmi - o, recimo, svim našim propuštenim šansama i svim našim nacionalnim zabludama koje su nas dovele dotle da su Rumnija i Bugarska ušle u Evropsku uniju - Rumunija i Bugarska - a mi nismo ni kandidati za prijem i ko zna da li ćemo to ikad i biti.
Ima, naravno, i onih nesretnika koji kažu šta će nam to, ali bi poštenije bilo da kažu “šta će nam normalan život”, jer bi ih tada svi razumeli. Ovonedeljnu pesmu (“Svetilan”) je napisao Milorad Pavić i ide ovako:

Učimo tuđe šume da odjekuju
na našem jeziku
Ali drvenog konja na obali
čujemo noći
I mrak na obali imena
Ko će nas napojiti čašom vremena
Čašom velikog dana,
Ko će nam dati
Darodavca s kojim ne umiru darovi
Kad i zvezde opadaju
sa svoje svetlosti
Kao lišće

Saša Marković