· Verzija za štampu

Rekvijem

Darovi naših predaka

Car Dušan silni je ubivši oca, došao na presto. Taj zverski čin je amnestiran činjenicom da je stvorio “veliku Srbiju”. Demonstrirajući moć, osvajao je mnoge zemlje, i pokoravao narode koji su u tim zemljama živeli. Njegovoj grubosti i brutalnosti nije bilo kraja. nikad mu nije bilo dosta moći. Neki istorijski izvori kažu da je u sve ratne pohode i osvajanja nosio ikonu Trojeručicu, koju je kasnije volšebno izgubio... nestala je... i na magaretu stigla u Hilandar.

Car Dušan je, kako kažu istorijski izvori, to protumačio kao vrlo loš znak. Tom dogđaaju pripisao je svu svoju propast, koja ga je posle ovog neobičnog dogđaaja počela sustizati. On nije mogao znati da poluga moći ima i kontra težu, pa moć pretvara u nemoć. Ni jedan slavni osvajač nije mogao da izbegne kontratežu poluge moći. Nemoć je sustigla svakog, i u takvim situacijama “moćnici” su pokazivali sve slabosti svoje ličnosti koja ih je terala da tu slabost prevazilaze osvajajući svet oko sebe na najsuroviji način.

Međutim, istorijska nauka se malo bavila psihološkim aspektom i motivacijom koja je rukovodila znamenite istorijske ličnosti u njihovom ponašanju, težnjama i ciljevima. Najznačajnija istorijska kategorija je veličina i moć koju je srpska država imala. iz tog razloga postoji politički kontinuitet sa tom sirovom težnjom moći još iz doba Velike Srbije.

Nikola Pašić je nastavljač takve političke ideologije “moćne Srbije”. Danas tu sasvim prevaziđenu političku doktrinu zagovara SRS. Arhaični i zastrašujuće nazadan koncept i politička strategija ima veliki broj pristalica. To je s toga što se u Srbiji nikad nije radilo na razvoju kritičke istorijske svesti, i svesti uopšte.

Da razvoj svesti ne postoji u SRS-u ni dan danas, govori slepa poslušnost i stroga disciplina unutar same strukture SRS-a, kome je mentalni vođa Dr Vojislav Šešelj. Panagirične besede koje drža funkcioneri ove stranke u slavu svog lidera, govore o voljnom i slobodnom izboru da mu se bude pokoran. da taj čovek izgovori bilo šta, čak i potpuno nemoguću stvar kao što je ideja “velike Srbije” biće mentalno podržan.

U mnogim strankama postoji servilnost lideru iz koristoljublja, ali mentalna odanost i lojalnost ne.

Međutim, u SRS-u su svi mentalno disciplinovani da slepo prihvataju svaku odluku, stav i viziju svog lidera. SRS je oruđe kojim se koristi Dr Vojislav Šešelj, koji je do te mere instrumentalizovao pripadnike svoje stranke, da oni i ne sumnjaju u relevantnost njegovih stavova i ciljeva, nikad ih ne proveravaju i ne izlažu objektivnoj analizi i proceni, shodno tokovima vremena, i mogućnostima srpske nacije.

O agresivnoj autističnoj politici SRS-a zna se skoro sve, ali o neagresivnoj autističnoj politici DSS-a tek će se saznavati, i to kada budemo osećali njene posledice. Jer je to politika neveštih političara, koji se ne snalaze u prostoru i vremenu. Zloupotrebljavajući istoriju, ova politička opcija pokušava da nđae svoj identitet u prošlosti, jer u sadašnjosti nije u stanju da ga izgradi. Nedostaje joj politička otvorenost i kreativnost. I sloboda življenja van zadatih stereotipa i krutih pravila.

jer život podrazumeva slobodan izbor, a ne nametanje pravila i stereotipa, pogotovo ne istorijskih i lažno patriotskih koji vode stvaranju paralelnog sveta, u kome se živi po prinudi i zahtevu i u kome se zloupotrebljava nacionalna lojalnost i poštovanje predaka.

Međutim, i darovi naših predaka su različiti po vrednosti. Car Dušan i Nikola Pašić su nam ostavili bezvredne darove licemerja i sujete. Srpske sujete, koja misli i umišlja da smo posebni i veliki. Darovi Kneza Lazara i Svetog Save su zloupotrebljeni i banalizovani.

Oskrnavio ih je lično Dr Vojislav Koštunica. O kakvoj to on tradicionalnoj Srbiji govori? Srpska porodica se raspada iz mnogo razloga. Pre ekonomskog, zatajio je ljudski faktor. Žene se u Srbiji brutalno prebijaju. Sigurna kuća u Kragujevcu, u kojoj se zbrinjavaju žene i deca, žrtve nasilja, nema mesta za prihvat svih žrtava.

Zida se nova, sa većim kapacitetima. Projekat će sufinansirati Vlada Češke.

Dr Zoran Đinđić je jedini napravio prosvetiteljski otklon od nacionalnog licemerstva i sujete. Nije voleo da ga nazivaju vođom, smatrao je sebe menadžerom, jer nije tražio podanike već saradnike. Demokratsku stranku je smatrao preduzećem, a njene članove individuama od kojih je zahtevao originalnost, pa čak i kad je u pitanju pravljenje plakata.

Originalnost je autentični, lični kreativni čin, koji angažuje lične resurse svakog pojedinca. To je vizija Srbije Dr Zorana Đinđića. Ta Srbija bi se oslanjala na lične kapacitete svojih i političkih i nepolitičkih subjekata, a ne na virtuelne strategije apstrahovane iz političkih demagogija koje su nam ostavili vlastodršci iz prošlih vremena, od cara Dušana pa do Slobodana Miloševića.

Snežana Živanić