Rekvijem

Slučaj Sremska Mitrovica

Emir Kusturica je, šta god mi mislili o njemu, dobar profesor. Kada su ga novinari pitali kako to da njegovi studenti imaju sve same devetke i desetke, on im je odgovorio: „Život će odrediti kakav će ko režiser biti, a ne ja. Zašto da im rušim snove. Uvek pronađem ono što znaju, a ne ono što ne znaju“.

(Šteta je što je ovakav intelekt, kao što je Kusturičin, zapao u ozbiljnu krizu stvaralaštva. Njegov politički stav i određenje pogodili su direktno njegovo autentično stvaralaštvo, koje je još posle filma „Arizona drim“ u stagnaciji, i ni do dan danas iz nje nije izašlo. I njegov Drvengrad, ustvari, samo pokazuje njegovu intelektualnu nemoć da civilizaciju shvati na pravi način i da se prema njoj odredi. Civilizaciju ne možemo i ne smemo poništavati. Što osim Kusturice radi i njegov politički idol Vojislav Koštunica. A kad civilizaciju izbrišete gumicom vremena i to iz svoje stajne tačke – gubite vezu sa realnošću. Oba ova intelektualna istomišljenika nemaju vezu sa realnošću, jer su je procenili negativnom. Ko smo mi da sudimo vremenu u kome živimo?)

Dakle, ocene nisu nikakve svete krave. Retko kad one predvide sa velikom tačnošću budućnost deteta. Često pogreše, i to stravično. Ako je jedan Ivo Andrić ponavljao šesti razred zbog matematike, onda svakako možemo zaključiti da škola ne određuje životni put deteta. I gubitnici u školi nekad postanu dobitnici. (Nobelove nagrade, na primer.).

To je samo dokaz da škola favorizuje formalna, sintetička, kruta i krajnje neupotrebljiva znanja. Ako pred prijemni bilo koje vrste očekujete toliki procenat prepisivanja na bubice, bežične diktafone i slično, onda ne možete govoriti da su deca bezobrazna i lenja, već da prosvetni sistem nije validan. U Americi niko ne dežura ni na jednom ispitu. Jer sutra, kad dobijete diplomu, ništa vam ne vredi ako ne pokažete znanje i rezultate. Nećete dobiti posao ako ne pokažete stručnost. To u Srbiji nije slučaj ni za jednu oblast. naročito za politiku i to na lokalnom nivou funkcionisanja.

Vratimo se na ocene. Ona nesrećna profesorka iz Sremske Mitrovice džabe dobi batine. Imala je hiljadu načina da incident izbegne, a da sačuva svoje dostojanstvo i odgovornost. Dete ima pravo da odgovara i poslednji čas, ako je naučilo. Tako zakon kaže, Ima pravo i da zna svoje ocene. I to zakon kaže, i prava deteta. To što „stari“ profesori ne žele da pitaju kampanjce pred sam kraj školske godine, njihova je lična stvar. Zakon je kampanjcima to dozvolio. I prava deteta.

Postavlja se pitanje šta je ovde čija odgovornost, a šta čija pozicija odgovornosti (jer i decu treba učiti odgovornosti, ali ne ovako). Za mene – kriva je profesorka, jer nije procenila ni realnost u kojoj svi radimo, ni situaciju, ni sebe, a na kraju ni dete. Jer taj bahati tinejdžer ne bi birao sredstva da se bilo s kim bori do istrebljenja. Gazio bi sve pred sobom. Ta ocena na kraju krajeva nije ni bitna. Bitno je sve ostalo što će u ovom slučaju ostati zanemareno.

Sećam se jednog akreditovanog seminara koji je štitio pravo dece, čiji autor danas sedi u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Lično ga znam. Dobar čovek, ali slab karakter. Voli decu, i štitio je njihova prava na pravi način, dok nije seo tu gde je seo. Sad ćuti kao zaliven. Draža mu njegova pozicija nego deca. Zove se Miroslav Pavlović.

I na sve moje apele da pomogne deci sa kojom sam ja radila, rekao je da odvedem decu da dobiju terapiju bensedinima i onda će lakše da podnesu torturu pojedinih nastavnika. Jer on zna kakav kadar radi po školama, ali tu ništa ne može da uradi. „To niko ne promeni“, reče on meni. I ostade živ. Vidim je da je on rešio da unapređuje sebe, a ne vaspitanje i obrazovanje. U pitanju je godina 2006. januar mesec. Čisto da se zna, zbog autentičnosti iskaza.

Ministarstvo takođe ne reaguje na ovakve i slične stvari. Samo pošalje inspekciju da utvrdi ko je kriv. Tako se ponaša roditelj koji na brzinu hoće da reši svađu među decom po principu - „ti si kriv, za kaznu idi u ćoše, i nemoj to više da radiš, da te ne bih opet kaznio“. I dete opet ponovi istu stvar, i opet bude kažnjeno, po sto puta, dok kazna ne izgubi dejstvo.

To se desilo i sa prosvetom. Nikakve kazne više nemaju dejstvo. Ali ministarstvo će uvek tražiti krivca u nastavnoj bazi. A baza u ministarstvu, jer mu je prepustila sve važnije odluke, strategije, razvojne pravce. Zato baza misli da je ministarstvo krivo, jer donosi loše odluke i strategije, ali mu to nikad nije direktno rekla. Znate to i to ne valja, pa kud puklo da puklo. Nego baza ćuti. Čuva svoj posao i položaj.

Pa bolje da izgubim posao, nego razum i čast. Nikad se ničega nisam bojala u svojoj borbi za ispravne principe u prosveti (i novinarstvu) a ponajmanje otkaza. Ja sam ministarstvu uputila direktnu kritiku u nekoliko ozbiljnih studija i dala predlog za reformu postojećih negativnosti, koji je nastao na osnovu ozbiljnog i detaljnog proučavanja svih segmenata procesa obrazovanja i vaspitanja. Sve planski, časno, sistematizovano, činjenicama, objektivnim prikazom stanja. (Te studije i elaborat još uvek proučavaju nekakve stručne grupe ministarstva. Ja često zovem da pitam šta je bilo, jer smatram da će deci biti daleko lakše i lepše u obrazovnom sistemu koji ne vrši presiju na njihov intelekt, već mu omogućava da se spontano razvija. Jer zaista znam da će deci biti lakše u sistemu gde će emocionalna i socijalna inteligencija biti važnije od sintetičke, knjiške i veštačke bubačine pojmova. Da će prirodno učenje dati slobodu deci, jer im je mehaničko upamćivanje oduzima.

Odgovor je uvek isti. „Teško je kad predlozi dolaze iz baze i to u individualnom obliku, a bez političke podrške i pozadine. Znate, danas je sve politika. Odgovaralo mi je ljubazno osoblje sekretara koje vode Vesna Fima i Milka Andrić).

Znam ja dobro da je sve politika. Ali mene to ne sprečava da prozivam odgovorne, gde god da su. Nek politika radi svoj posao, ja ću svoj. Odgovorno i časno. Profesionalno i stručno. Ako je Bagdad daleko, blizu je aršin. Kad nešto izmerite objektivno, onda ga možete nazvati pravim imenom.

Ja sam mnoge svoje kolege nazvala pravim imenom, prijavila inspekcijskom nadzoru, ukazala na neispravan metodski postupak njihovog rada i ophođenja prema deci. Odgovorno tvrdim da deca umeju da prate jake karaktere i dobre ljude, disciplinovane i korektne predavače i pedagoge. Moje lično iskustvo i iskustvo mojih kolega istomišljenika je da vam dete uvek uzvrati istom merom, a nekad i više. Bilo da je reč o pozitivnom ili negativnom stavu. Dete će vam uzvratiti sa onoliko odgovornosti (i više od vaše) sa koliko ste se vi prema njemu odredili, i obrnuto. Ako ste sebi dali više slobode nego što smete u odnosu sa njim, i ono će to isto učiniti u odnosu sa vama kada za to dođe vreme. A taj trenutak je upravo onaj kada dete više neće da trpi ničiju samovolju u odnosu sa njim samim. Danas naraštaji umeju da brane sebe. Ne živimo u srednjem veku, da profesor tradicionalno ima pravo da udari dete, da ga vređa i obezvređuje na različite načine za nerad i neznanje.

Nismo svi rođeni da završimo velike škole. Nekoj deci zaista sticanje u ovakvom sistemu školstva ne ide od ruke. Ali ne zato što ne valjaju, nego zato što sistem obrazovanja i prosvetni kadar nisu adekvatni i prilagođeni vremenu u kome živimo.

Naraštaji jesu, odnosno, treba da budu smisao našeg angažovanja u društvu i državi. Demografska statistika nam je kao Damoklov mač za vratom. Stalno nas opominje šta će da nam se desi. Ami smo kao društvo gluvi na ta upoyorenja, uostalom, kao i na sva ostala veoma ozbiljna i zastrašujuća. Sem što imamo negativnu stopu prirodnog priraštaja, mi imamo naraštaje sa izraženom psihopatologijom i karakternom devijacijom.

Ali to ne znači, ljudi moji, da su deca kriva! To ne znači da treba da menjamo decu, nego nas odrasle koji smo napravili lošu klimu za njihovo odrastanje. Da li smo toga svesni? Bojim se da nismo.
Ako u našem gradu neki naš učenik pretuče nekog našeg profesora, šta ćemo da radimo? Da gonimo dete? Profesora možda? Da tražimo krivca? Ili da počnemo da rešavamo problem iz korena.

Svaka odluka biće teška. Ne možete suditi ni detetu, a još manje profesoru koji se kako tako bori za svoj hleb. Nismo svi rođeni hrabri, ni slobodoumni ni nezavisni. Srbi generalno imaju problem sa podaničkim mentalitetom. I šta ostavljaju naraštajima u amanet – da se sa ovim zlom bore sami, kako znaju i umeju. Što je nemoguća misija, jer je to sistemska mana srpskog mentaliteta koja je ostala još od vladavine Turaka na ovim prostorima. U Srbiji znanje nikad nije bilo važno. Niti će. Pa kakvo onda znanje tražimo od naših naraštaja, kad su u Srbiji sva znanja fiktivna i sve je privid. Skoro sve.
Važi se još samo borba za moć, što je ovaj mladi obesni čovek dokazao pretukavši svoju staru i nerazumnu profesorku. A koliko je on zaista i kriv, ostaje da se objektivno izmeri i sagleda, što verujem da se neće desiti. Nažalost.

Snežana Živanić