· Verzija za štampu

Mladenovačke varošarije (80)

Od Kantara do Ćićka

Kraj iza današnje zgrade “Robne kuće”, prostor s travnatim skverom ispred kuće Devetakovića, na raskrsnici Kosmajske, N. Pašića i Kralja Aleksandra (M. Vlajića), stari varošani nazivaju “Kod Devetakovića”, a nešto mlađi “Kantar”, jer se tu neko vreme posle rata (1949-1956) nalazio gradski kantar, pošto je premešten sa Žitnog trga (današnjeg parka) gde je stajao prethodnih pola veka.

Preko puta kuće Devetakovića, preko Kosmajske ulice, na uglu nalazi se plac Dese Aćimović, bojadžijke, koji je njen otac Života Simić, farbar, kupio od Obrada Lazića i 1950. na njemu napravio kuću, i tu preselio radnju koja je dotle bila u Acovićevoj zgradi u glavnoj ulici. Danas je na tom placu nova kuća Aćimovića s lokalom na uglu u kome se menjaju zakupci. Do tog placa prema današnjoj “vojnoj zgradi”, bio je plac i kuća Baneta Glišića iz Koraćice, koji je bio mašinista u Badžakovom mlinu. njegov sin Vlada Glišić bio je posle rata arhitekta u “Izgradnji”, a drugi sin se oženio Slovenkom i u Sloveniji obogatio, otvorivši pogon za proizvodnju plastičnih delova za bicikle.

Odmah do njih, u Kosmajskoj ulici prema donjem placu Mićića i Grujića, imao je pred II svetski rat stan i garažu Voja Antonijević, taksista. Kod njega su učili da voze i za njega radili Mile Milošević i Ljuba Oketić. Taksi-stanice su bile pored žel. stanice i kafane Kasina. Voji je posao dobro išao pa je uspeo na Seltersu da sagradi kuću za sebe i porodicu (žena Marica, deca Nikola i Ljubica). Godine 1943. zaklali su ga četnici u Duboni zajedno sa još šest nesrećnika. Ko je optužio Voju da je sarađivao sa partizanima ni do danas nije razjašnjeno. Jedan Vojin auto zaplenili su partizani 1944. a ostali su završili na otpadu pošto su pre toga delove sa njih razneli Rusi. Niže prema glavnoj ulici u susednoj avliji, komšije su bili i Velja tkač, Nikola Matejić, trgovac, i još neki stanari.

Teplijeva (Mirčića) kuća

Kuća koja se i danas nalazi na istoj adresi Kosmajska 4, je kuća u kojoj živi porodica Mirčić. Ovu kuću sagradio je 1932. godine, Milutin Tepli, računovođa u Džakari, kada se oženio, Nadom kćerkom poznatog Mladenovčanina Đoke Mirčića, osnivača prve zlatarske radnje u varoši. Tepli je došao u Mladenovac iz Slovenije i zaposlio se u banci “Đorđević i kompanija” 1927. godine. Godine 1931. dobija zaposlenje u Fabrici džakova kao knjigovođa da bi 1940. došao do mesta zamenika generalnog direktora Dragomira Rakića, sa veoma širokim ovlašćenjima. Milutin je mnogo zavoleo Mladenovac pa je 1939. podneo molbu opštini da ga prizna za člana-zavičajnika što mu je odbor odmah odobrio. Za vreme rata bili su isterani iz kuće i tu je neko vreme bila nemačka komanda, jer je ta kuća bila jedna od retkih koja je tada imala vodovod i kanalizaciju. Posle rata tu se useljavaju partizani proglasivši tu kuću za svoju komandu grada. Na fasadi se još uvek mogu pronaći otisci gde su bile uglavljene, jedna kraj druge, slike u mermeru Staljina i Tita. Kasnije, tu je neku godinu stanovao i funkcioner Voja Kosovac, da bi 1950, posle deset godina, familija Mirčić ponovo došla u svoju kuću. Tepli sa suprugom i ćerkom Ljiljanom se već bio iselio i zaposlio u Beogradu. Milutin Tepli je umro 1979. u Beogradu gde je i sahranjen, za sebe je uvek govorio da je Mladenovčanin po nacionalnosti.

Zlatarska i optičarska radnja Đorđa Mirčića otvorena je u Mladenovcu još u 19. veku, davne 1898. godine. Đoka je učio zanat kod dvorskog majstora u Beogradu i kako se pokazao kao obdaren učenik, kasnije i dobar kalfa, majstor ga pošalje o svom trošku na usavršavanje u Peštu, Beč i Prag. Po povratku radi još neko vreme kod svog majstora, polaže majstorski ispit i kao osposobljeni majstor osniva svoju radnju u Mladenovcu. Tako se Đoka preselio iz Beograda iz Svetogorske ulice u Mladenovac. Prvi lokal bio je kod nadvožnjaka baš na mestu gde se i danas nalazi časovničarska radnja (Jelić). Đorđe u Mladenovcu ženi Tidu (Matildu), Nemicu koju je doveo iz Češke, i dobija decu Nadu, Andru (1911-1991), Savu (nastavnik muzičkog) i Radu. Tidin otac Andreja Lunk koji je držao mlin u Beloj Crkvi došao je pred kraj života u Mladenovac gde je posle smrti sahranjen na mladenovačkom groblju.

U Mladenovcu je živela i Đokina sestra Bosa koja se udala za Peru Manića (kafana “Kod Pere i Bose Manić”). Đoka je neko vreme držao i kafanu “Central” sa ortakom i zetom Perom Manićem, potkivačem. Kafana je istovremeno bila i bioskop a Pera Manić će je ostaviti kao zaveštanje zanatlijama za “Zanatlijski dom” (posle rata tu je bila i gvožđara). Đorđe je govorio tri jezika (nemački, češki i mađarski) a bio je majstor par-ekselans, mogao je sam da napravi sat, izrađujući deo po deo, a neki od zidnih satova koje je on pravio još uvek su u radnji njegovih unuka. Radnja se posle izvesnog vremena pomerila ka centru, između radnje čika Miloša Obućara i čika Jove Đorđevića Čabrnjaka (danas Gold, K. Petra 263). Radnja će kasnije biti izmeštena na treću lokaciju, opet bliže centru, u kuću trgovca Đurđa Pavlovića, između Čede Glavonje, krojača narodnog odela i bakalnice Stankića (danas trg-sidro). Nešto kasnije radnja prelazi u lokal susedne kuće Raje Lazarevića, koji je Đoka otkupio od Rajinog zeta zajedno s jednim stanom pozadi. Da je deda Đoka bi vrstan majstor svedoči i podatak da mu je povereno pozlaćivanje kubeta na Oplenačkom mauzoleju (1910-1930) i Sabornoj crkvi u Beogradu u kojoj je stajala i ploča na kojoj je bilo upisano ime mladenovačkog majstora Đorđa Mirčića.

Đoka je imao dva sina Andru i Savu. Sava se opredelio za muziku i bio vrlo zapažen nastavnik muzičkog u Mladenovcu a Andreja je nasledio radnju od oca. Kada je Andra oko 1948. (Đoka je umro 1950) preuzeo radnju on je promenio nešto od osnovnih delatnosti firme, izbacio je optiku a uveo parfimeriju. Čika Andra je bio vrlo aktivan i na drugim poljima. Bio je aktivan fudbaler beogradske “Jugoslavije” i mladenovačkih klubova “Vojvode Katića” i “Jute”. Po završetku karijere fudbalera, ostaje u fudbalu kao fudbalski sudija i doguraće do saveznog ranga, tako da će jednom prilikom biti pomoćni sudija na derbiju Zvezda-Partizan. Jedno vreme bio je i predsednik FK Mladenovca. Za vreme rata Andra se sklanja i od četnika i od partizana, tako što će neko vreme provesti sa još nekoliko Mladenovčana na radu u Beču. Andra je, kao i njegov zet Tepli, bio zaposlen u “Juti”, kao blagajnik, sve do 1948. godine. Čika Andra je bio vrlo aktivan i u pozorištu u svom gradu tako da će zbog svih tih aktivnosti biti cenjen i poštovan, rado viđen u društvu mlađih i starijih. Oženio se 1938. i sa suprugom Danicom dobio troje dece: Gordanu (1940-1966), Slobodana - Bobu (1943-2009) i Milana (1946-1993).

Boba Mirčić je pre nekoliko godina ispričao kako je nasledio očevu radnju: Kao stariji sin bio sam određen da nasledim firmu i već od 16 godine počinjem redovno da dolazim u radnju. Za tu priliku moj otac uzima pomoćnika-kalfu Bogoljuba Dojčinovića (danas cenjen majstor u Beogradu na Zelenom vencu), da bi učenje bilo ozbiljnije i da bi se izbegla familijarnost u obuci, kada je često potrebno da se podvikne i udari poneka ćuška. To je bilo potrebno jer sam kao mali bio dosta nemiran, dva puta sam isterivan iz škole - prvi put iz OŠ D. Đurđević, kad odlazim u Loznicu kod čika Save, pa me i odatle isteraju tako da se vraćam i završavam osnovnu školu M. Živojinović. U Loznici sam i propušio, Sava je pušio sarajevsku Moravu i ja sam mu neko vreme kratio cigare, kada je on to primetio, strpljenje ga je izdalo i tako me vrati roditeljima u Mladenovac. Uporedo sa učenjem zanata idem i u ŠUP (Školu učenika u privredi). Po završetku zanata odnosno, kalfenskog ispita završavam još i graversko-optičarski zanat kako bih nastavio tradiciju svoga dede, a tome pridodajem i pečatorezački zanat koji u Mladenovcu tada nije postojao.

Boba je ostao u očevom lokalu a njegov brat Milan se odvaja u poseban lokal, godine 1972. u K. Petra 186, kao časovničar i zlatar, i tu radnju na istom mestu vode danas njegovi sinovi. Bobin sin Andreja III kao četvrta generacija danas radi u radnji, kćer Daniela ima optičarsku radnju a supruga Ljiljana radi u Minelu.

Pored kuće Mirčića, bio je prazan plac do ulice, na kome je Života Žujević Marger, kamenorezac iz Sopota, neko vreme radio posle rata, a zanat je nasledio njegov sin zvani Tucko koji je imao radnju niže niz Kosmajsku ulicu. U sledećem dvorištu, koje se prostiralo od glavne ulice, bila je i kuća Svete Kučike (Živanovića) koji je imao tekstilnu radnju niže u glavnoj ulici prema nadvožnjaku. Pored tog dvorišta bio je prazan plac Tome Brice (Marin) na kome su komšijska deca igrala lopte. Tu su igrali fudbal kao mali Moca Glišić, Miroslav Baća Nikolić, Dobrivoje Doca Kovačević… Pre rata ti placevi bili su do Kosmajske ulice ograđeni dugačkom visokom tarabom od širokih dasaka sastavljenih tesno jedna uz drugu, koja je išla celom dužinom današnjih zgrada Elektrodistribucije i Drapšina tako da ta dvorišta nisu mogla da se vide sa ulice.
 

Vite Krklje dvorište

Na sredini ove tarabe bila je velika kapija kroz koju se ulazilo u čuveno veliko dvorište Vite Krklje koje je po broju stanara na jednom mestu, u prizemljušama oko dvorišta, s bunarom u sredini, konkurisalo Karamatićevoj avliji. Dvorište je imalo, kao i danas, uzak prolaz ka nadvožnjaku, toliko uzak da kroz njega nije moglo da se vrši useljavanje stanara. Zanimljiva je priča, da je graditelj tih stanova, Dimitrije A. Jovanović, solunac, bio zajedno s Milutinom Karamatićem glavni opančar srpskoj vojsci još u Balkanskim ratovima. Oni su liferovali opanke srpskoj vojsci i zaradili silne pare pa su obojica te pare uložili na izgradnju lokala i stanova po Mladenovcu. Po drugoj priči Dimitrije je prodao svoje nasleđeno imanje u Kovačevcu i kupio ovaj veliki posed poviše rampe u Mladenovcu, još davne 1896, i tu sagradio dvospratnicu sa lokalima do glavne ulice. Dimitrije je otac Vite Krklje i Vlade, koji su nasledili kuće u ovom dvorištu, i Tihomira, koji je otišao u Palanku i tamo bio učitelj (sin mu Mika Čokanj bio sekretar komiteta). Imao je i dve ćerke: Darinku i Olgu (Olgin sin Mika Petrović je bio pilot i direktor JAT-a). Vita je učio trgovački zanat kod Stojana Mirkovića i Boška Konjare, pa se 1932. oženio Milom, a oko 1935. osamostalio i bio trgovac u svom lokalu. Posao je dobro išao tako da je pred rat otkupio od braće celo imanje. Vita je radio i za vreme okupacije i to je bio razlog da mu 1946. oduzmu imovinu, tako da je do 1951. radio u građevinskom preduzeću kao fizički radnik, zatim kao blagajnik, da bi na kraju dobio radnju u društvenom sektoru, gde je 1975. kao poslovođa dočekao penziju. Vita je imao dve ćerke: Milicu koja se udala za sina abadžije Reljića i Ljubinku, ekonomistu, i sina Milana Jovanovića (Nane) koji je poznat kao predsednik odbojkaškog kluba u našoj varoši i odbojkaški funkcioner u republici.

Veći deo dvorišta Vite Krklje nosio je jednu adresu, Kosmajska 10, i tu su stanovali pre i posle rata brojni stanari. Odmah do prolaza bio je Mihailo Urošević, kamenorezac sa Venčaca, koji je posle rata bio jedan od osnivača “Kosmaj-Mermera” (njegove ćerke su Ljilja i Bogdanka, a njegov sin Zoran je poznati mladenovački fudbaler i trener). Pored njega je bio izbeglica Dušan Počuča koji je za vreme okupacije držao bife do nadvožnjaka u predratnoj K. Petra 161. U istom lokalu, posle rata je otvorena poslastičarnica u vlasništvu Goranca Destan Huseina, koji je kasnije umro na svom putu hodočašća iz Mladenovca u Meku (njegove četiri kćeri i zetovi i danas drže tu poslastičarnicu i stanuju u dvorištu). Dalje, u dvorištu su živeli stari Mladenovčani, Zagorka i Uroš, železničar i sindikalista, roditelji Raška Vukadinovića, pa čika Živadin Soskić koji je bio stolar tu u avliji, zatim Radojica Milivojević takođe stolar (sin Duško je bio zamenik javnog tužioca), do njih je bio Pera Jordanović, advokat koji je imao kancelariju do nadvožnjaka, zatim Sveta Lazarević, trgovac kod Stojana Mirkovića i Badžaka, a tu je bio sa stanom i Sveta Lučijano, jedan Talijan koji je za vreme rata radio kod Badžaka u klanici, a posle rata bio glavni svedok na njegovom suđenju.

Do njih bio je Petar Kuzmanović (Pera Bukva) koji je zajedno sa ocem Tomom imao pekaru preko puta Bodijeve apoteke. Toma je poreklom Vranjanac a bio je solunac i kmet mladenovački. Po liku njegovog sina Pere, koji je 1926. bio vojnik na odsustvu, rađen je spomenik u parku. Pera je bio veliki veseljak znao je da plati cigansku bandu i naruči im pesmu i s njima prođe celu varoš pevajući. A omiljena pesma mu je bila: “Mica nosi čizmice, sve crvene, pa crvene, na borice.” Perin sin Dušan Kuzmanović Zec, koji je danas penzioner Elektrodistribucije, i koji nam priča ovu priču, uzeo je svoju suprugu iz kuće komšije Milovana Nikolića, železničara, devojku koja je odrasla tu u dvorištu.

Dalje ukrug oko avlije, u sledećem stanu stanovao je i nekadašnji vlasnik polovine dvorišta, Vitin brat, Vlada Jovanović (supruga Radmila, deca Lule i Diša) koji je pre rata završio gimnaziju u Zemunu i studirao prava u Beogradu, i tamo bio policijski pisar. Vlada je za vreme rata bio sekretar kod Draže Mihajlovića na Ravnoj gori zbog čega je osuđen na 14 godina robije, koju je odležao u celosti i vratio se svojoj kući u ovom dvorištu. Zatim, tu je živeo i Mile Stankić, službenik kod Badžaka, baš onaj koji je pucao na zastavu prilikom demonstracija protiv konkordata u Mladenovcu, a tu je bila i Perka Marković, Stankićeva tašta, pa baba Nasta (Gavrilović) koja je radila u džakari, pa abadžija Draga Devetaković, šef u radnji kod Velje Stevančevića, sa ženom Katom i sinom Radetom, koji je završio prava, zatim u dvorištu je neko vreme stanovao Sole (Slobodan Ivanović) sa familijom, a za vreme okupacije tu je živeo i režiser Danda s roditeljima.   

Mioljub Uzelac