· Verzija za štampu

Policistični jajnici

Šta je sindrom policističnih jajnika (PCOS)? Sindrom policističnih jajnika u prevodu znači „stanje sa brojnim cistama na jajnicima“ do kojeg dolazi kada jajnici, u kojima sazrevaju jajne ćelije, ne dovršavaju kompletan ciklus istog, već ostaju u jajnicima bez mogućnosti da budu oplođene. Veći broj cista obično dovodi do povećanja dimenzija, što se može izmeriti pregledom na ultrazvuku.
Ovaj sindrom je prilično rasprostranjeno stanje. Poznato je da se javlja kod 7 do 1- posto žena u reproduktivnom dobu. Od ukupnog broja žena koje nemaju normalne cikluse, njih 75 posto ima PCOS.
Glavni simptomi zbog kojih žena koja ima ovaj sindrom, tj. ovu bolest, odlazi kod svog lekara sa problemima menstrualnog ciklusa, uključujući i potpuno odsustvo ciklusa, neredovna i/ili veoma slaba menstrualna krvarenja (obično manje od osam tokom godine dana), zatim pojačana maljavost, posebno na licu, često je praćena masnom kožom i aknama i proređenom kosom, nemogućnost da zatrudni, kao i povećana telesna težina, može imati obu bolest.
Ovaj sindrom je posledica izmenjenih normalnih „šema“ u telu žene. Problem je što ovaj hormonski disbalans dovodi do daljih poremećaja sistema čiji rad oni regulišu.
Ova bolest se ne može dobiti, preneti i nije rezultat nikakvih aktivnosti žene. Iako tačan „okidač“ za hormonske poremećaje koji dovode do PCOS nije poznat, pretpostavlja se da postoji nasledna predispozicija, koja se preko ženske linije prenosi na potomke.
Nedavno je otkriveno da ulogu „okidača“ može imati i povećana neosetljivost na insulin. Insulin ima važnu ulogu u razlaganju šećera u organizmu. U složenom lancu događaja ova neosetljivost može pokrenuti hormonski poremećaj koji ima za posledicu PCOS.
Ovaj sindrom je znak postojećeg hormonskog poremećaja. To praktično predstavlja povišen rizik od razvoja dijabetesa, povišen rizik od karcinoma endometrijuma (jer normalni hormoni štite matericu žene od toga), više poteškoća u pokušajima da zatrudni, neredovno i slabo (nepostojeće) menstrualno krvarenje, itd.
Na osnovu kliničke slike i podataka lekar-ginekolog već odmah može da posumnja na ovu bolest. Daljim analizama krvi i ultrazvukom samo će upotpunjavati dijagnozu.
Lečenje se obično započinje smanjenjem telesne težine i pojačanjem fizičke aktivnosti kod gojaznih osoba sa ovom bolešću, uspostavljaju se redovni ciklusi. Ukoliko je telesna težina normalna, oralni kontraceptivi su lekovi koji uspostavljaju hormonsku ravnotežu i čuvaju reproduktivnu sposobnost. Dodatna korist hormonske terapije je što doprinosi rešavanju estetskih problema izazvanih ovim sindromom, kao što su pojačana maljavost, akne i masna koža.
Iako se danas hormonska terapija smatra izuzetno bezbednom, čak i pri dugotrajnoj upotrebi, žena bi trebalo da se posavetuje sa svojim lekarom kako bi procenila da li su za nju hormoni najbolja metoda lečenja.
Kozmetički tretmani bez osnovne terapije nemaju efekta.
Ukoliko sumnjate da patite od ove bolesti, pored ginekologa, možete da se posavetujete i sa endokrinologom. Već je poznata stvar i da materinstvo leči ciste. Pored ovih mikocista, poznat je veći broj cista na jajniku koje ponekad imaju i za sobom malignu bolest (zato je toliko važna poseta redovna svom izabranom ginekologu)! Postoje i takozvane čokoladne ciste koje dobijaju žene koje nisu rađale, ali ne izazivaju obično sterilitet je mogu i da se leče. Menstruacije bolnije u svakom narednom ciklusu, praćene tegobama kao što su grčevi ili spontani bolovi u dnu stomaka mogu da budu jedan od pokazatelja endometrioze, oboljenja koje još zovu i čokoladne ciste. Ovo oboljenje često prate i bolni polni odnosi, zatvor i bolna nužda ali dešava se i da nema i nikakvih simptoma. Češće se sreće kod žena koje nisu rađale. Nekada ove ciste na jajniku mogu da dostignu veličinu pomorandže. Tu je obično izmenjen jedan od jajnika.
Dijagnoza endometroze nije laka, jer ni podaci koje daje pacijentkinja, ni ginekološki nalazi, ne moraju da budu karakteristični. Obično se utvrđuje prava dijagnoza histološkim pregledom operativno odstranjene ciste. Ove ciste se najčešće nalaze na jajnicima, a mogu da se jave i na crevima, grliću materice, spoljnim genitalijama, itd.
Osobe sa ovom bolešću obično se leče operativno i dugotrajnom terapijom (čak i više od šest meseci). Sve češće se u lečenju koriste oralni kontraceptivi, pogotovu u lakšim i srednje teškim slučajevima. Njima se postižu rezultati često značajni, te je to područje veoma važno gde su oralni kontraceptivi opravdano našli svoje mesto.
Savet našim pacijentkinjama je da nijedan pregled kod lekara nije suvišan, pogotovo što mnoge opake bolesti u najranijim stadijumima idu podmuklo, bez simptoma, a jedino tada su izlečive.